Почетак > Извештај са акције > Bukovik kod Raške 15. i 16. maja

Bukovik kod Raške 15. i 16. maja


Od mog učlanjenja u PEK “GORA”, od pre dve godine, ideja o organizovanju jedne akcije, posvećene rodnom mestu, je stalno zivela u meni.

Od trenutka stavljanja u plan akcija  PEK “GORA”, akciju Bukovik 2010, smišljao sam maršrutu akcije, kako bih na najbolji mogući način mogao učesnicima akcije pokazati moj zavičaj u svoj njegovoj lepoti, veličini, raskoši, zelenilu šumskih prostranstava i prekrasnim ćilimima  rascvetalih livada.

Ali znam dobro, da je moj zavičaj postao otuđen od  NAS,  njegovih nekadašnjih nerazdvojnih prijatelja, koji ga samog ostavismo na dugi niz godina, da je od tuge za nama postao totalno nemaran i zapušten, te ja na sve strane prosuo šiprazje, nerodne kupine, trnje, drveće koje se u neredu jedva snalazi da dopre do sunčevih zraka.

Ali takođe znam da će nam dozvoliti prolaz kroz svoje, dugo godina nedodirnute i sakrivene tajne, da će nam ih bar za trenutak pokazati, iskazujući dobru volju da nas opet prihvati u svoje krilo kao nekad.

I tako, od mesne crkve Svetih Vračeva, koja je danas prerasla u manastir Sveti Vrači u mestu Vračevo, koju posetismo (crkva je inače iz XII veka, više puta rušena i obnavljana ) pođosmo usponom, starim seoskim putem. Na početku staza bi dosta čista i trava pokošena, ali posle poslednjih kuća od prezimena Biševac, stari soski kolski put više je podsećao na travnatu kajasu nad koju se behu nadvile grane tek olistale hrastove šume. A kiša pada, prava prolećna  đurđevska. Pokriveni kabanicama i pelerinama stigosmo do Pluževine, jedne zaravni sa koje se mesna crkva i njena okolina vidi kao na dlanu. Sa tog mesta se jasno mogao videti i naš cilj, vrh Veliki Bukovik.

Put dalje vodi krivudavim putem u selo Trebiće kroz  zaseoke Vukadinoviće, Bojoviće do ulaska u atar Bačanina. Kraći odmor napravismo “Kod Virića” mesnog izvora koji tokom cele godine ima istu izdašnost vode, i leti i zimi. Od izvora, put ide kroz davno napušteno selo Kovačeviće (stanovnici su ga davno napustili i odselili se nešto visočije na svoja imanja, formirajući novo selo pod istim imenom Kovačevići, a stara postojbina prepuštena sama sebi brzo je se utopila u ambijent. Samo dobri poznavaoci ovog terena mogu prepoznati mesto nekadašnjih gradjevina). Izvor “Rolina voda” smo jedva pronašli, a on je nakada pojio vodom stanovnike starog sela Kovačevići.

Posle još par stotina metara kroz livade Kovačevske, naravno idemo svuda neobeleženom stazom, domogosmo se mesta Vodenice, zadnjeg staništa pre prelaska reke Rijeka, i ulaska u naručje Bukoviku.To je bio impresivni prelazak. Pravi planinarski poduhvat. I evo nas sa druge strane i smelo krećemo uzbrdo. Na možda stotinak metara od Vodenice, eto ti stare rimske iskopine Rudarska Rupa, koju su naši rudari pedesetih godina prošlog veka  proširili i produbili u potrazi za rudom olova i cinka (Bukovik pripada kopaoniočkom planinskom području, koga od Kopaonika razdvaja reka Ibar, koje je bogato rudama olova i cinka ). Ta jama ide horizontalno u unutrašnjost Bukovika, prema rečima meštana, oko 300 m ali procenat sadrzaja olova i cinka u rudi bio je naznatan i nedovoljan za otvaranje rudnika.

Po obavljenom slikanju ispred jame, idemo dalje usponom uz Zajedničku njivu, Ravnu Seču, podnožjem Malog Bukovika sve do mesta zvanog Krst. Na Krstu uz kraću pauzu, podsetio sam drugare planinare da su se na tom mestu ukrštala dva važna puta, ovaj kojim smo mi sada došli, koji je povezivao prethodno nabrojene zaseoke sela Trebića sa selima sa druge strane Bukovika koja su pripadala raščanskom području, i putem koji je išao vencem celog Bukovika  koji su meštani koristili za snabdevanje svojih kuća drvima.

Predivnom hrastovom šumom uz blagi uspon i uz neskriveni osećaj dobrodošlog , preko mesta Lazovi konačno zajedno sa kišom koja je na mahove prestajala i opet počinjala, stigosmo na odredište Veliki Bukovik 917 mnv.

A sa Velikog Krša impresivni vidici na okolinu. U daljini magla izmešana sa kišom, oblacima po negde obasjanih suncem, vidimo vračevski Kom, gradić Lešak, levo od njega Kopaonik a desno planina Rogozna sve od Mitrovice do Novog Pazara. Osećaj za pamćenje.

Desno od nas uzdiže se Mali Bukovik i Lipovica (Lipovica, važna vojna tačka ).

Povratak za Trebiće i zaseok Bačani, nas vodi niz gustiše i teren obrastao klekom i borjem. Idemo preko Ravnog Laza, Zute Prline, Kizevaka, Zmijarnika sve do Trline na kojoj još uvek živi poznata Šljiva ali vidimo je u neredu obraslu izdancima sa svih strana. A na nekada goloj Trlini trava preko pola metra. Zoran u jednom momentu u rukama drzaše jednu malu zmiju, Mira od nas uplašenu kornjaču a beše ih nekoliko.

Prelazak preko reke Rijeka, kao u filmovima. Kroz bagrenjak i jovik, kroz koprivu.

Od nekada Širokog puta ni pomena. Sve obrasli mladi borići i trn. A uz Plandište kao u Bukoviku. Digla se hrastova i borova šuma, takva, da ja koji sam tuda prošao nebrojeno puta, jedva prepoznajem teren. Ovde su bile Vratnice od imanja, pokazujem planinarima. Ovuda je vodio put kojim se iz Travnika (nazim mesta gde je veliki deo imanja Bačana) kolskim zapregama prevozilo seno, drva, pšenica, kukuruz, jabuke, šljive a iz bašte paprika, paradajs, praziluk, šargarepa, tikve.

I tako uz priču uz gustu travu i kroz gustiše praćeni kišicom stigosmo do Brda na samoj ivici sela Bojoviće. Impresivni vidik na okolinu.U krug sela Rosiće,Vukadinoviće, Baraći, vidimo sela oko Leška, Kopaonik i njegov Pančićev Vrh, desno Rogozna.

Fotogtrafisanje za uspomenu a onda kiša da ne poveruješ. Do moje kuće, do mog strica, imamo još oko 500 metara a ona pada li pada kao da si navrnuo reku. Mi sigurno gazimo gustu mokru travu, kiša bubnji preko kabanica i evo nas ulazimo u dvorište.

Stric Grujica, strina Stojadinka, sestra Danica i zet Aleksandar (Jova ), sa nevericom u očima a nekim osmehom punim zadovoljstva i iznenadjenja, da li zbog kiše ili neshvatanja našeg podviga (jer se ovakve aktivnosti u mom selu nikada nisu ni sprovodile), dočekaše nas onako ljudski spontano i toplo uz sijaset pitanja vezanih za nevreme i da li je baš moralo danas da tako vreme bude. A kiša ne prestaje, kao da se i ona raduje što smo stigli pa se razvezala…

Uobičajena dobrodošlica uz vodu i šečer, kafu i nezaobilaznu domaću rakiju, bismo posluženi suvim mesom i sušenom slaninom, domaći sir i kajmak, umesto hleba domaća pogača koju izlomismo rukom, pileće pečenje i juneći paprikaš, a kao završnica domaća pita sa sirom, zavijuša, budi osećanja iz davnih dečačkih dana. Ko je želeo mogao je uz jelo popiti kiselo ili prijesno mleko ili kao mi muški, pivo.

U izuzetnom doživljaju bili smo apsolutno svi: i mi planinari i naši domaćini. Razleže se i pesma. A kad ču i pesmu, stric Grujica, koji inače zbog zdravlja u poslednje vreme ne konzumira ništa od alkohola, reče zetu Jovi „sipaj de jednu, valja se“.

Naše druzenje potraja skoro 1,5 sat, a kiša i dalje ne prestaje.

Oko 17 h  pozdravismo se sa našim domaćinima, mojim stricem, strinom, sestrom i zetom i kombijem nastavismo naš zadatak, pravo prema Sopoćanima nadomak Novog Pazara.

Po silasku iz Trebića preko Dubova, Bačišta, Divičice, Matovića, Cvetkovića, Bara, Mrmonja, Dukinog Potoka, stigosmo do Batnjika do puta za Novi Pazar, kad gle, stade kiša.

Napravili smo kratku pauzu u selu Sopćansko Naselje, gde posetismo pravi ZOO Vrt, sa mnoštvom divljači, pa u hotelu Sopoćani, a kod našeg novog domaćina, čika Branka Radosavljevića, oca Zorana Radosavljevića, stigosmo u mrak, oko 21h, savladavši skoro 400m nadmorske visine idući od Hotela Sopoćani.

U nedelju ustali smo oko 6:30 i ko kafu ko čaj, poneko i po ljutu rakiju, uputismo se ka Velikom Krstu, na Veliokm Kršu, krstu koji se uzdiže tik iznad manastira Sopoćani. Uz gustu šumu i veliku strminu, takođe neobeleženom stazom lako stigosmo do cilja.

Krst stoji ponosno, kao da i sam pogleda na sve strane. Novi Pazar kao na dlanu, put prema Tutinu, Sopoćanska dolina, izvor reke Raške, u daljini Crni Vrh, najviši vrh Rogozne. A kišica promiče. Idemo dalje zaobilaznim putem prema kući preko proplanka zvanog Korita, odakle se i manastir Sopoćani snabdeva pijaćom vodom.

Nezaboravni susret sa uzvišenjem Juzac, uz koji je smešteno groblje sela Gračane odakle su nam domaćini.To uzvišenje, kameni vrh, iz daljine ne pokazuje svu svoju lepotu i specifičnosti ali kada priđete…

Pećina, koju su meštani lepo iskoristili i napravili stolove i klupe u njoj, kako bi neometano izdavali pokojnicima podušja. A dalje u toj kamenoj gromadi mnoštvo otvora, velikih i malih, u pozadini moguća staza za prave sladokusce alpinističkog. Imam osećaj, kao da je neko ovde preneo deo Resavske pećine. Na samom vrhu stene, zastava Republike Srbije.

Doručak, nas petnaestak, planinari i domaćini. Posetiše nas i neke komšije. Sve u šali, slozi i kako dolikuje.

Sopoćani, manastir za pamćenje. Ko god da je na zemlji treba jednom u zivotu da ga poseti, oseti i dozivi. Niko od nas nije znao koliko je taj manastir važan u životu Srbije, do tada kada nam jedan od monaha ispriča o njegovim freskama i njihovom stradanju, i istovremeno borbi za zivot. Manastir je više od 200 godina bio otkriven, u njemu dušmani vezali stoku a posle restauracije i dalje očuvao svoje freske tako, da su jedne od najvrednijih u celoj manastirsko-crkvenoj  svetskoj baštini. Njihova vrednost se meri u milijardama dolara ili u tonama zlata! Pominjem tri: Upokojenje presvete Bogorodice, freska Svetog Dimitrija, freska Svetog Filipa.Upokojenje presvete Bogorodice je proglašena za najvredniju fresku cele svetske baštne, a ove druge dve imaju tu osobinu da odakle ih god pogledate oni gledaju u Vas iz bilo kog ugla.

Posetismo i manastir Đurđeve Stupove koji je u velikoj restauraciji, ali od njega predivni pogledi na okolinu, u daljini Mokra Gora prekrivena snegom, Deževska ravnica i selo Miščić, rodno mesto Svetog Save. Sitna kiša nas prati i ovde.

Put Kragujevca uz kišu, nadomak Kragujevca suvo. Na odredišta naših kuća stigosmo oko 19:30, dobrog raspoloženja, vedri, nasmejani….

Milovan Bačanin

Advertisements
Категорије:Извештај са акције
  1. Bošković Zarija
    24. маја 2010. у 10:05

    Da,svaka akcija ima svoje čari i zanimljivosti(mislim da u tome i jeste dobrota planinarenja)a ova će biti pamćena po lepoj proletnjoj jakoj kiši,lepom druženju i ipresivnim utiscima o Manastirima koje smo posetili.Poseta Manastirima u Sopoćanima i Đurđevim Stupovima za trenutak me je vratila našim KORENIMA,korenima postajanja, i zato sam neizmerno radostan što sam imao tu priliku da ih posetim i mnogo toga čujem od naših monaha gde su bili naši domaćini,a Bačaninov Izveštaj sa akcije kao uvek korektan i standardno dobar,pozdrav Zarija,

  1. No trackbacks yet.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: