Sa Stolova …


U nedelju 13. februara u 7h, jedanaest planinarki i planinara je iz Kragujevca krenulo na Stolove, planinu iznad Kraljeva i manastira Žiča.

U 08h 30 bili smo u podnožju pored Žičke reke. Tu nam se pridružila grupa planinara PD „Gvozdac“ iz Kraljeva predvođena profesorkom Radom.

Put je bio prošaran ledenim pločama, topljenog pa zaleđenog snega. Na prvoj uzbrdici je počelo proklizavanje, po neki pad i susret zadnjice sa ledom, praćeni povicima bodrenja i smehom.
Po planinarskim kriterijumima dan je bio idealan za planinarenje: nije bilo padavina, bez vetra, ni prehladno, ni prevruće.
Kombinovano putem i prečicama kroz šumu, prošli smo pored štala, a zatim do vidikovca. Tu je bila pauza desetak minuta: voda, osveženje, uživanje u panorami doline Kraljeva i prepoznavanju obronaka udaljenih planina.
Vidljivost je bila dobra pa se grupa razvukla i podelila u manje grupice koje su živo razgovarale o brojnim ranijim planinarskim doživljajima i planovima za buduće.
Malo okupljanje i ponovno grupisanje kod spomenika hajduku Đipandi (lep primer podsećanja na čoveka koji je dao svoj život štiteći nejaki narod).
U senovitim delovima severne strane brda put je bio sasvim gladak i zaleđen pa je trebalo vrlo koncentrisano i pažljivo hodati. Više nije bilo padova. Vidici su postajali sve dalji, sa usklicima: „eno ga Rtanj; eno ga Kosmaj; eno ga Željin, da li je ono Vujan; ma nije to Rudnik…“
Sledeći odmor ispod velikog trema kod česme šumara Petronija. Užina, po neki sendvič, jabuka i šargarepa, „Ginis“ pivo, a Meda je sebi lepo servirao u tanjir (pravilno, da ne jede čovek iz kese). Posle petnaestak minuta konstatovanje: „Hladimo, se, ‘ajde da idemo“.
Strmom prečicom stižemo do prevoja i proplanka ispod Čikera. Prelazimo na južnu stranu planine, gde je put većim delom ogoleo od snega i na suncu već malo blatnjav. Ubrzanim hodom po valovitom putu stižemo ispod vrha Usovica.
Gazeći sneg do iznad čukljeva, prolazimo kameni usek nad liticom, u kome srećom nije bilo previše snega, pa smo bezbedno prošli.
Na proplanku susret sa ždrebnom kobilom i agresivnim ždrepcem koji je branio ženku. Malo su se povukli, kada se grupa pojavila.
Opet veoma strmi uspon i sneg ponegde do pola kolena.
U 12h 40 do 12h 45 stižemo svi na vrh Usovicu 1375m.
Vrh je raskopan i gradilištem razrovan, sa desetak gomila peska. Konstatujemo da ima 10 vrhova, i gledamo koja je gomila peska najvišlja.
Sa vrha Usovica vidi se cela Srbija i sve planine u krug: Golija, Avala, Stara Planina…
Posle 15-ak min služenja svilenih i čokoladnih bombona, krećemo nazad, opet prteći sneg novom najkraćom stazom, onda izlazimo na utabanu konjsku stazu, do prevoja. Konji su nas sada mirno posmatrali i pasli osušenu travu na sunčanom proplanku. Neki kraljevčani su otišli na drugu stranu planine, u Kamenicu.
Na prevoju smo se podelili. Neki „ambiciozni“, (kojima je ovo bilo „malo“), krenuli su na drugi vrh Čiker 1325m. To je travom obrasla stena, estetski, po planinarskim kriterijumima, lepši vrh. Sunce nas je obasjavalo. Dole se vidi tvrđava Maglič i Ibarska magistrala, kao iz aviona.
Zatim blagom nizbrdicom sa mestimično otopljenim snegom, negde gazeći do listova, silazimo do prevoja sa štalama, i opet do velikog trema u borovoj šumi gde pravimo pauzu za hranu. Tu praznimo rančeve nudeći jedni druge: bademima, brusnicom…  sa komentarima zašta je šta dobro i lekovito.
Opet malo putem, malo prečicama, po već omeklom ledu koji se topi, u 16h stižemo do Miletovog „kombeta“ koji nas čeka u podnožju pored Žičke reke.
Na samom kraju, u poslednjem koraku, preskačući jarak pored puta, zapeo sam o jednu kupinovu živicu i prostro se koliko sam dug, padajući u letu na bok. Šeki je pritrčao pitajući da li sam se povredio, a kako je sve bilo OK, prokomentarisao uz smeh: „srećom niko nije video“. Otresao sam sneg i blato sa odeće, pogledao malo ubijeno koleno i produžio dalje.
GPS je pokazao da smo hodali 5,5h, stajali 1,5h, prešli put 24km, visinski 1200m. (Reka je na 260m; popeli smo dva vrha.)
Posle pola sata presvlačenja, brčkanja ruku u reci i pranja obuće, zadovoljnog konstatovanja „da smo bili dobri“, da je sve prošlo super, krenuli smo.
Svratili smo u Manastir Žiču, malo se pomolili, upalili sveće, prisustvovali liturgiji, da bi posle toga usput, tradicionalno seli u prvu lepšu kafanu da pivom proslavimo i uveličamo radosni dan.
Oko 19h bili smo kod Krsta u centru grada, veselo se pozdravljali sa željom da se opet družimo na nekoj narednoj planini.
Napisao Čele –
Planinarski pozdrav: Zdravi bili u planini.
 

Trasa staze koju smo prošli

 

Advertisements
Категорије:Извештај са акције
  1. milan
    16. фебруар 2011. у 07:26

    Izveštaj je kao roman, vidi se da je od iskusnog planinara. Žao mi je što nisam bio.

  2. SVETLANA MILOSAVLJEVIĆ
    16. фебруар 2011. у 10:24

    U PEK „GORA“ smo se, uglavnom, složili da, muškarac u Srbiji, ako ima ženu- ima: emotivnu partnerku, kuvaricu, peračicu i peglačicu, negovateljicu, vaspitačicu,pripovedačicu…sa malo sreće i šivačicu, pletilju i vezilju,…(sećate li se Sonje Savić u starom filmu o Sekuli?…
    Ženama je nešto teže.Snalazimo se…u klubu je lakše: Imamo pevače, vodoinstalatera, majstora za grejanje, za livade i sena, dvoseču,pesnika, dunđera, lekare za želudac i decu, majstore za programe i računare, za smeh i osmeh…Sad imamo i PRIPOVEDAČA
    -izveštaj kao roman-…
    SJAJNA SMO DRUŽINA

  1. No trackbacks yet.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: