Много је речи написано и изговорено о херојски извојеваној победи српске војске на обалама Колубаре! О голготи исте те војске иза тога! О страдању целокупног српског корпуса у Великом рату! На крају и о славној победи српске војске оствареној заједно са савезницима. О тактици и стратегији коју је Српска команда у Колубарској бици применила, напорима, жртвама и херојству које су тада исказали српски ратници, о тадашњем односу снага двеју сукобљених страна, говори се и изучава на војним академијама многобројних држава света, данас моћних војних сила.
„Колубарска битка почиње 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига, према наредби врховне команде, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага. Српска врховна команда се надала да ће јој набујале реке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и издаје директиву да се кота Човка мора по сваку цену задржати, јер је планирала да са тих позиција крене у противнапад. Српске трупе успеле су да задрже Аустроугаре неколико дана због лоше процене Оскара Поћорека да су ту стациониране српске заштитнице.“
100 година је прошло од Колубарске битке! Отада је много воде протекло долином Колубаре. Али, како и стоји на споменику ратницима са Колубаре, који ове године подигоше планинари ПСД „Ћира“ Лајковац, на вису Човка, ту, мало изнад Колубаре и Лајковца, „Колубара тече и памти“. Са колена на колено се у овом крају преносе страхоте и херојства Великог рата. Рекло би се и сад се чују јауци и посвке! Топот копита и вриска коња! Још увек грме и одјекују топовске паљбе двеју сукобљених војски. Ходају сенке рањених и болесних дуж обала Љига и Колубаре! Преко Маљена, Повлена, Цера, Равне Горе! Све до Дрине!
Преко 1300 планинара многобројиних планинарских друштава из Србије и иностранства 29. новембра се окупило у Лајковцу са циљем да прође обалама Колубаре и Љига и висовима Човка и Враче брдо, стазама Колубарских ратника, да се поклони њиховим сенима и да обележи 100 година од те славне битке. Организатори похода су Планинарски савез Србије и Планинарско друштво „Ћира“ Лајковац, уз покровитељство општине Лајковац. У маси планинара нашло се и 27 чланова ПЕК „Гора“ Крагујевац. Полазимо из дворишта манастира Боговађа.
Благим и кратким успоном избијамо на вис изнад манастира, па се низ Боговађанску шуму спуштамо долином између села Боговађа и Пепељевац. Силазимо на обале реке Љиг, на којима још стоје трагови несрећних пролећних поплава.Форсирамо реку преко крупних блокова камена, па покрај старе воденице избијамо на магистрални пут Лазаревац – Љиг.
Прелазимо га и успоном кроз село Жупањац хватамо висину у правцу славног врха Човка (272 м). Ту на самом врху планинари ПСД „Ћира“ Лајковац погидли су колубарским ратницима споменик – полуобрађен монолит од мермера. Иза споменика спремна за садњу младица цера. Свештеник је освештао споменик и ово свето место. Посађена је младица цера.
Настављамо даље ка цркви на ободу села Ћелије – костурници српских и аустро – угарских војника. Клањамо се њиховим сенима, уз пригодна подсећања и говоре умних људи овог краја, уз полагање венаца испред цркве костурнице.
Онда следи успон до Врачег брда, још једног виса изнад Љига и Колубаре, још једног стратишта од пре 100 година. Ту је између осталих погинуо и Димитрије Туцовић и ту му је подигнут и споменик.
Ево кратких и испрекиданих фрагмената историчара о његовом бурном а кратком животу : „Био је истакнути вођа и теоретичар социјалистичког покрета у Србији, оснивач Српске социјалдемократске партије, покретач и уредник Радничких новина и Борбе. Био је родом Златиборац, из села Гостиља, где се налази његова родна кућа…. 1902. године је организовао демонстрације студената у Сенату против Николе Пашића. Уз помоћ Туцовића и Драговића обнавља се ранији „Одбор за вођство покрета“ и ствара „Централни одбор“, који је имао задатак да све припреми за стварање партије. Туцовић је био на челу мартовских демонстрација против краља Александра Обреновића 5. марта 1903. године…. Погинуо је као командир 1. вода 1. чете 4. батаљона 1. пука Моравске дивизије првог позива 20. новембра 1914. године у борби против аустроугарске војске у Колубарској бици у Првом светском рату на западном делу Враче Брда, у рејону села Ћелије на десној обали реке Колубаре, околина Лајковца“.
Иако озбиљан противник Пашића и власти у тадашњој Србији, у преписци са оцем, непосредно пре погибије, написао је: „Нећу ни сада, као што нисам никада, ни помишљати да себе склањам од судбине која прати цео народ“ . Има ли још људи таквог кова?!
Силазимо у село Ћелије! У мислима са колубарским ратницима!
Вечна им слава! И хвала!
Текст и фото: Жарко Продановић
"ГОРА" 