У периоду иза писао сам извештаје са планинарских акција изведених у мом завичају Ибарском Колашину, на планини Мокрој Гори. Уз фотографије, које, у то сам сасвим сигуран, најснажније и најлепше говоре о лепотама овог краја Србије, сачињавао сам пригодне текстове о културно – историјским знаменитостима, народу и историји Ибарског (Старог) Колашина. Посебно се то односи на албум „Стопама Јелене Анжујске – Гребеном Мокре Горе“. Зато овом приликом нећу много говорити о географији и културно – историјским знаменитостима Ибарског Колашина. Рећи ћу само пар реченица о Outdoor In Пројекту. Првог марта 2013. године општина Зубин Поток и Институт за територијални економски развој (ИнТЕР) заједнички су покренули пројекат „Outdoor In – Развој туризма у општини Зубин Поток“ са циљем да допринесе побољшању пословног окружења у тој општини, кроз креирање потенцијала за развој туризма. Пројекат се финансира из предприступних фондова Европске уније, у оквиру EURED програма. Пројекат траје две године и завршава се 28. Фебруара 2015. године. Outdoor In пројекат има 5 компоненти, које подразмевају велики скуп активности са циљем да се у две године створе повољни услови за успешно бављене туризмом на подручју ове општине на северу Косова. У оквиру тог пројекта, од многих, реализоване су и активности на утврђивању планинарских стаза на Мокрој Гори, њиховом обележавању и уређивању, изради одморишта дуж тих стаза, поставаљау табли са туристичким обавештењима, изради и постављању путоказа. Тако је уређено и обележено преко 100 км бициклистичких и планинарских стаза. Ево нас још неколико месеци пре него што ће Outdoor In окончати рад на пројекту развоја туризма на подручју општине Зубин Поток. У суботу 11. октобра Outdoor In и Спортски клуб „Алти“ из Београда организовали су Авантуристичку трку на Мокрој Гори. Истом стазом у успону на Берим кретала се и већина планинара планинарских клубова Србије, ПК „Берим“ Зубин Поток, ПСД „Копаоник“ Лепосавић, ПД „Змај“ Звечан, ПД „Копаоник“ Београд, ПСД „Ћира“ Лајковац, ПД „Жежељ“ Крагујевац и ПЕК „Гора“ Крагујевац. У успону на Берим учествовали су и представници амбасаде Финске, представници GIZ, Swiss Contact, ECMI и других међународних организација активних на Косову, као и господин Hans-Jochen Schmidt, амбасадор Републике Немачке у пензији. У организацији ПЕК „Гора“ Крагујевац из Крагуејвца је 10. октобра 2014. године кренуло 16 планинара (14 ПЕК „Гора Крагујевац, 1 ПД „Жежељ“ и 1 ПСК „Ћира“ Лајковац. У Зубином Потоку смо били иза поноћи. Раним јутром наредног дана (11.10.2014. године) уследио је превоз такмичара у трци и планинара до стартне позиције. Тачно у 08.00 сати отпочео је успон на Берим.
Стаза креће из села Коваче на обали језера Газиводе (714 мнв) у заливу Чечевске реке. Прати ток ове реке узводно до њеног самог извора у подножју беримских стена.
Од изворишта реке стаза скреће ка северу и прати трагове некадашње пруге уског колосека. Пругом су се до почетка шездесетих година кретали вагонети натоварени дрвном грађом. Била је изграђена на просечној висини од око 1250 – 1300 метара. Вагонети су се кретали без погона, користећи гравитацију благог спуста чак од Павловог брда са гребена Мокре Горе изнад манастира Црна Река. Тако се стизало до Превије и савијало ка Бериму. Ту испод Берима грађа се даље до Ибра транспортовала рижом – грађевином која се састојала од бесконачне траке направљене од дасака у виду корита, издигнутог изнад земље на стубововима, низ које је текла брза вода Чечевске реке. Под самим Беримом ни трага од пруге! Прекрио ју је сипар са беримских стена. Тек где, где пажљивом посматрачу западну у око трагови негадашњег подзида са доње стране пруге.
Тек кад смо се мало удаљили од стена у правцу Превије газимо равном стазом којом су се некада преко прагова пружале шине.
Али задовољство кретања равнином врло брзо престаје, јер се сада одвајамо од пруге, скрећемо лево и оштрим успоном избијамо на Криви пут до места, Кругли лаз.
Од ове контролне тачке 13 планинара се одлучује да иде краћом стазом, спустом низ Превију и даље до села Орашак и Резала. Друга, бројнија група наставља успон ка Бериму.
Успон је оштар до самог Првог Катуна, након ког следи још мало успона преко кршева и ето нас на Бериму (1731 мнв).
Предиван, прелеп сунчан дан. Топло као у сред лета. Још је лепше! Ни трага од оних досадних тмурних облака из којих су овог задњег лета данима лиле и плавиле кише! Мокра Гора се огрнула првим јесењим бојама. Од зелене, преко жуте до браон и црвене. Јесењи погледи ка хоризонту су без измаглице, јасни, чисти , дубоки. Ту испред нас, рекло би се на дохват руке, Црни врх и обронци Рогозне. Иза ње Голија. На самом северу Копаоник, исцртао линију на хоризонту од Жељина, преко Равног, до Јужног Копаоника. На Панчићевом врху јасно се уочава бела кугла – калота на торњу метео – станице. На јужном хоризонту јасна изломљена линија врхова Проклетија. Делом и врхови Мокре Горе око Белега и Погледа. Под Беримом се отворио понор ка Чечевској реци. Просуо се поглед по долини Чечева до залива. Преко Роглића брда поглед привлачи равна зелена површина језера Газиводе. Зелена боја језера плени поглeде и у правцу северозапада, на крају долине којом се ту испред нас издужило и раширило село Брњак!
Због дужине стазе морамо даље у спуст ка језеру, преко Превије, до Роглића брда, па путем низ Орашак.
Већа група планинара спуст завршава на Роглића брду и до језера стиже обезбеђеним аутобусом. Дванаест планинара из крагујевачке екипе наставља супст ка Орашку, уживајући сада у погледима ка Рогозни и језеру.
Силазимо до језера, па настављамо макадамом равно крај језера до села Резала, где завршавамо ову незаборавну АВАНТУРУ. Наш GPS уредно бележи пређену стазу дужине 25 км, са успоном од 1245 м и спустом од 1164, за нешто мало више од 8 сати.
Ту је био крај авантуре, али не и дружења! У не малом дому сви смо се окупили на свечаном ручку, уз који су такмичарима подељене награде. У авантуристичкој трци у женској конкуренцији победу је однела Марта Јовановић, која је стазу истрчала за 3 сата, пет минута и 56 секунди!!! У мушкој конуренцији победник је Александар Димитријевић, који је стазу истрчао за 2 сата, 21 минут и 22 секунде!!! Outdoor In тим и овог пута се побринуо да све протекне у најбољем могућем реду. Логистика на тркачкој и планинарским стазама је беспрекорно организована. За све учеснике у дгађају обезбеђен је доручак и вода на стази. Стазе су врло јасно обележене. Контролне тачке врло пажљиво одабране и постављене. Безбедност учесника у трци и на планинарским стазама је озбиљно и високо професионално организована. Outdoor In тим се побринуо да на стазама буду присутни службеници Цивилне заштите, полицијски службеници Полицијске станице Зубин Поток и санитетска екипа Дома здравља Зубин Поток. И поред људства из тима, додатно су подељена задужења вођама свих група планинара које су се нашле на стази, а помоћ у реалзиацји овог догађаја Outdoor In су пружили и појединци, грађани Ибарског Колашина. И да се захвалимо Outdoor In тиму на одлично организованој и изведеној авантурстичкој трци и планинарским акцијама. На челу тима стоји Драгиша Мијачић – директор ИнТЕР-а и менаџер пројекта Outdoor In. Чланови његовог тима су Радојко Влашковић, Верољуб Гаљак звани Рицко, Жељко Добрић, Драгиша Костић, Јована Обрадовић и њихов недавно придружени члан, Лазар Лазаревић. Чекало нас је вече у Ибарском Колашину, које смо провели у пријатној живој свирци на музичкој вечери у Културном центру.
Уследио је заслужени одмор.
Наредног дана у поподневним сатима смо се опростили са нашим домаћинима и упутили ка Централној Србији. У смирај дана пут нас је одвео долином Брвеничке реке у подножје Голије до села Градац и истоименог манастира, прелепе задужбине Краљице Јелене Анжујске. Сунце је већ било у заласку када смо стигли до капија манастира. Смештен је назападној страни узвишења изнад реке и села Градац. Јелена Анжујска се у Брњацима упокојила 1314. године. Из свог двора у Брњацима њени посмртни остаци су за три дана преко Рогозне пренети и положени у крипту манастира Градац. У минулим смутним временима иза тога њене мошти су нестале из њене задужбине и до данашњег дана се не зна где се налазе.
Наставили смо пут испуњени дивним утсицима сабраних на стазама Мокре Горе у дружењу са Колашинцима и планинарима из Београда. Да, Мокра Гора је планина која поново зове!!!
Текст и фото: Жарко Продановић
"ГОРА" 