Почетак > Извештај са акције > #PlaninskePrice: СТОПАМА ЈЕЛЕНЕ АНЖУЈСКЕ – ГРЕБЕНОМ МОКРЕ ГОРЕ

#PlaninskePrice: СТОПАМА ЈЕЛЕНЕ АНЖУЈСКЕ – ГРЕБЕНОМ МОКРЕ ГОРЕ


Долина Краљева

Када путујете Ибарском клисуром не можете а да не отпутујете у славну српску средњовековну историју. Ибарска клисура је дуга око 150 километара. Почиње од ушћа Ситнице у Ибар у Косовској Митровци,  а завршава се испред манастира Жича у атару села Прогорелица – Краљево. Не без разлога долину Ибра и Рашке назаивају долином краљева, јер је у њој живело и градило једанаест српских краљева из лозе Немањића. Ту на том простору се родила и ширила средњoвековна српска држава.  На улазу у клисуру, на десној обали Ибра, у подножју Столова налази се манастир  Жича , храм који је изградио Стефан Првовенчани, син Немањин.

Манастир Жича

Манастир Жича

На око 16 км јужно од Краљева, на десној обали Ибра, налази се средњовековни град Маглич. Постављен је на уском палтоу стеновитог гребена који доминира читавом околином. Маглич је вероватно подигнут у 13 веку. Касније, између 1324 и 1337. године, архиепископ Данило II је обновио бедеме, цркву Св. Ђорђа и палату, чије рушевине су се сачувале до данашњих дана. Данило II је био познати биограф српских средњовековних владара, а у Магличу је основао монашку школу.

Средњовековни град Маглич у долини Ибра

Средњовековни град Маглич у долини Ибра

И тако редом: Студеница, Градац, Стара Павлица, Нова Павлица, Кончуљ, Соколица, Бањска, Дубоки Поток, Сопоћани, Ђурђеви ступови,  Црква Светих Апостола Петра и Павла (Стефан Немања је у њој поново крштен по православном обреду), Јелеч град, Црна Река, рудници из тог времена, трговишта, насеља (Рас, Дежева)…

Долина јоргована

Ибарску клисуру називају још и Долином јоргована. Пре више од седам векова, тачније 1250 године, унук Великог жупана – Стефана Немање, а најмлађи син Стефана Првовенчаног, Стефан  Урош I Немањић оженио се, принцезом француског рода из Провансе, Јеленом Анжујском. У време удаје Јелена се налазила на двору код свог рођака, мађарског краља. Ту је испрошена и отуда доведена у Србију.  Према ономе што се могло дознати, свадбена поворка је ишла преко данашње Војводине, Шумадије и долином Западне Мораве, да би отуда на уливу Ибра у Западну Мораву скренула у долину Ибра, све до почетка старог немањићког пута који је водио у Рас. Да би што свечаније дочекао своју невесту, краљ Урош је обезбедио да се око пута који је водио низ Ибар, из долине Ибра ка Расу, са обе стране, засаде многобројни мирисни плави јорговани, који би је, поред лепоте и мириса, подсећали на њену родну Провансу, и да време свадбе удеси у пролеће када они цветају. Свадба је обављена у дежевском немањићком дворцу, недалеко од Раса. У браку са Урошем Јелена је изродила најмање четворо деце, од којих су два сина познати српски краљеви, Стефан Урош II Милутин и Стефан Урош Драгутин. Краљ Драгутин се 1276 године побунио против очеве централизације државе, збацио га са валсти уз помоћ Угарске и завладао Србијом. Драгутин је затим поделио државу на три дела. Краљица Јелена Анжујска је владала областима Зете, Требиња, Плава и Поибарја. Милутин Драгутинов млађи брат, је владао јужним делом државе, а Драгутин већим северним делом. Кад је краљ Драгутин 1282. године код оближњег града Јелеча (Рогозна) пао с коња и сломио ногу, повукао се са власти и предао престо у Дежеви млађем брату Милутину, који ће иза тога постати најмоћнији владар тога доба на Балкану. Од 1276. године Јелена Анжујска као владар примљених српских територија прелази да живи у свом двору у Брњацима у Ибарском Колашину.

Због пута који је у Средњем веку водио из Метохије у долину Рашке и због непосредне близине Јелеч града (Јеленин Град), Брњак је постао једно од важнијих насеља у Колашину. У Брњацима, на месту познатом као Јерин Село или Јелач До је био дворац краљице Јелене Анжујске. Као двор Јеленин Брњаци се помињу већ од 1267/68. У њему је столовала више од 35 година. Ту се и упокојила 1314 године. Њени посмртни остаци пренешени су и сахрањени у њеној задужбини, манастиру Градац, испод Рашке у долини реке Брвеник у истоименом селу на падинама Голије. О томе сведочи њен савременик и биограф архиепископ српски Данило II:

„Тако сам ваистину видео где одасвуд иду славни, тако исто и ништи и страни, хроми и слепи, којима беше хранитељка ова госпођа моја. И пошто се сабрао цео сабор српске земље ка њој у славни двор њезин Брњаци, а ја смерни Данило био сам у то време епископ цркве светога апостола Христова Стефана у месту званом Бањска, и када сам чуо за престављење ове блажене, брзо пожуривши се, и нађох се ту са осталим епископима и игуманима, и целим сабором отачаства њезина“.

О Ибарском Колашину, Мокрој Гори, језеру Газиводе

„Удно Санџака, на падинама Мокре Горе и Рогозне, изнад Косова, петанест километара више Митровице, уз Ибар па до Рибарића, простире се брдовита, горштачка жупа или нахија Колашин. Његова северна граница иде билом Рогозне, а крајња му је јужна тачка на брду више Рудника у срезу Дреничком. Својим горњим током протиче  кроз њега река Ибар.“  – Овако овај крај описује њижевник и новинар Григорије Божовић, рођен у селу Придворица у Ибарском Колашину.

Мост у Брњацима преко језера Газиводе

Мост у Брњацима преко језера Газиводе

Мокра Гора – „лепотица Балкана“, како ју је описао Јован Цвијић, је једна од најлеших планина Србије. Припада планинском масиву Проклетија и налази се на њеном крајњем  североисточном делу. Мокра Гора се на југозападу Србије пружа преко административне  линије Косова и Метохије. Омеђена је рекама Ибром, Клином, Белим Дримом и Пећком Бистрицом Односно насељима Рожаје, Рибариће, Зубин Поток, Косовска Митровица, Србица, Клина, Исток и Пећ. На Мокрој Гори налази се хидрографски чвор који дели воде на Јадрански (река Клина) и Црноморски слив (река Ибар). На овом подручју простире се и део брдовитог и горштачког Ибарског Колашина. Назив „мокра“ носи с` правом, јер је њена широка и пространа висораван препуна малих језера, кристално чистих извора, густих четинарских шума и мочвара. Одликује је готово нетакнута природа. Поједини географи планину Жљеб сматрају делом масива Мокре Горе, па би се тако Мокра Гора са Хајлом спајала преко истоименог превоја на 1884 метара надморске висине. Мокру Гору одликује изузетна флора, фауна, клима и природне карактеритике. Удаљена и дивља спада у ретко насељена подручја. Ако прихватимо мишљење да и Жљеб припада Мокрој Гори можемо рећи да су њени највиши врхови: Русулија (2381 м), Жљеб (2365 м), Ахмица (2272 м), Поглед (2155 м) и Белег (2151 м), који се налази на самој граници са Црном Гором. Њени највиши врхови на подручју Ибарског Колашина су Берим (1731 м) и Радопоље (1751 м).

Поглед на Берим са Солила у Продановићима

Поглед на Берим са Солила у Продановићима

Језеро Газиводе је вештачко језеро настало 1977. године преграђивањем реке Ибар у Ибарском Колашину. Београдска „Хидроградња“ је од 1973 – 1977. године у атару истоименог села подигла једну од највећих брана са глиненом основом у Европи. Језеро се једним делом пружа преко територије општине Тутин (Рибариће), а већим делом дуж ибра изнад Зубиног Потока, на крајењем северу Косова и Метохије. Краћим делом преко села Табалије и Витковиће на обалу језера излази и територија општине Нови Пазар. Језеро је дужине 24 километара, висина бране је 107 метара, у основи је широка 460, а дуга 408 метара. Основна намена овог језера је наводњавање Косовске низије, али има и мању хидроцентралу која се налази у истоименом месту. Каналима се вода из Газивода одводи до Грачаничког језера и користи се за снабдевање града Приштине. Вода из овог хидросистема је такође примењена за неопходно расхлађивање у ТЕ Обилић. Иако поред језера нема угоститељских објеката велики број људи обилази ово језеро. Током целе године присутан је велики број рибара, пошто је језеро изузетно богато рибом. Лети долазе и купачи из оближњих села, Зубиног Потока, Косовске Митровице, Новог Пазара, па чак и из удаљених места Косова и Метохије. Изнад језера се простиру планине Мокра Гора и Рогозна.

Поглед на језеро Газиводе и Рогозну са Резалске главе (Фото: Жарко Продановић)

Поглед на језеро Газиводе и Рогозну са Резалске главе

_______________________________________

Ето, идеја и жеља су биле да се прође Долином јоргована, путем којим је Јелена Анжујска из Мађарске са свадбеном свитом прошла и стигла у Рас. И настави путем којим је из Дежеве отишла у њене дворе на Ибру у Брњацима, одакле је владала датим јој земљама све до упокојења. Да се виде природне и културно – иторијске знаменитости Ибарског Колашина.  Да се прође гребеном Мокре Горе, ужива у лепотама ове планине и са гребена погледа у правцу Рогозне и Голије, на пут којим је посмртне остатке Јелене Анжујске њен верни народ пренео у њену задужбину у подножју Голије, манастир Градац.

Тако је и било! Од жеље и идеје стигло се и до реалзације. Дана 14. и 15. јуна 2014. године Планинарско – еколошки клуб „Гора“ Крагујевац, у сарадњи са Планинарским клубом „Берим“ Зубин Поток под покровитељством невладине организације  „InTER“ – Институт за територјални економски развој, кроз пројекат за развој туризма у општини Зубин Поток „Outdoor In, организовао је и реализовао планинарску акцију „Гребеном Мокре Горе“. Гребеном је прошло 34-оро планинара: 16 из ПЕК „Гора“, 2 из ПД „Жежељ“ Крагујевац, 2 из ПСД „Ћира Лајковац“, 1 из ПСД „Гвоздац“ Краљево, 5 из ПК „Берим Зубин Поток и 8 љубитеља природних лепота – будућих планинара из Крагујевца.

Планинари су у суботу пошли стопама Јелене Анжујске, па су из Шумадије преко Краљева и  Долином јоргована стигли до Дежеве и Раса. Наставили су преко превоја на Рогозни у близини Јелач града и поново сишли у долину горњег тока Ибра, земље у којој је Јелена била владар. Обалом језера Газиводе прошли су крај Брњака места где је био њен двор, где  је живела и где се упокојила. Брњак је насеље површине 2.981 ha у општини Зубин Поток на Косову и Метохији на 25 km западно од Косовксе Митровице.  Некада је било једно од највећих села Ибарског Колашина. Обухвата слив Брњачке реке која тече са обронака Мокре Горе.  Данас је село висећим мостом који прелази преко језера Газиводе повезано са магистралним путем Рибариће – Косовска Митровица на којем је постављен контролни пункт на административном прелазу. Путовање за тај дан окончано је у селу Коваче, у заливу Чечевске реке и подножју Мокре Горе.

На старту ка Резалској глави

На старту ка Резалској глави

План је биo да се планинари тог дана испењу на један од врхова изнад Ковача – Резалску главу (1183 мнв). Међутим, планирана стаза је из безбедносних разлога, због јаке кише са грмљавином, ипак окончана на обали језера. Планинари су и поред лошег времена са ивице давно потопљеног села Резала имали прилику да виде величину језера Газиводе и  накратко уживају у лепоти његове изражено зелене боје. Стаза која води од Ковача ка Резалској глави уредно је маркирана и обележена путоказима од стране активиста „Outdoor In“-а. Због временских услова измењен је и план да се руча на платформи – плажи, обали самог језера у делу где је оно најшире, одакле се пружа прелеп поглед на врхове Рогозне и Мокре Горе.

Залив Чечевске реке

Залив Чечевске реке

На обали језера

На обали језера

Берим у Магли

Берим у Магли

Берим из подножја Чечева

Берим из подножја Чечева

Код цркве у Чечеву

Код цркве у Чечеву

Уследио је покрет до цркве у селу Чечево. Ту је организован ручак и ту је преноћио мушки део екипе. Екипа лепшег пола преноћила је у мотелу у Зубином Потоку.

Следећег дана у 07.00 сати уследио је покрет планинара ка гребену Мокре Горе.  Крећемо од путоказа које су поставили чланови  „OutdoorIn“ тима и  који вас умеравају у више праваца – стаза дуж планине Мокре Горе. Ми идемо правцем преко Продановића и Превије, па уз криви пут ка Бериму.

Излазак на стазу (код цркве у Чечеву)

Излазак на стазу (код цркве у Чечеву)

На старту

На старту

Крећемо се шумским путем из Леповски поток! Хоћемо да заобиђемо дуге и досадне правце и кривине пута који се полако пење уз Продановиће. Јутром је изгријало сунце. Али, варљиво! Јављају се, грудвају, први облаци. Када смо избили на косу изнад првих кућа у Продановићима пуче нам поглед ка Бериму. И стрепња! Прво стидљиво у праменовима, начас додирујући оштре шиљке Берима, а затим осионо, у чопору, поче да се спушта магла. Знам! Када јутром у долини Чечевке реке угледам маглу испод себе, први зраци сунца брзо је подижу уз реку. Гоне је уз Берим! Успут је крње, смањују, све док и послењу њену белину не угасе на шиљцима Берима изнад усамљених борова. Ово је друго! Она је сива и спушта се из висина! Осваја прво небо, па Берим. И врло брзо се спусти све до Превије. И зна да остане ту и по неколико дана. Тако је било о овог пута. Избили смо на Превију, седло на 1297 мнв, које Чечево дели од Брњака.

На Солилима у Продановићима

На Равној у Продановићима

На Равној у Продановићима

На Равној у Продановићима

На Равној у Продановићима

На Равној у Продановићима

Ту на самом превоју постављени су путокази „OutdoorIn“-a, који усмеравају планинаре у жељеном правцу. Магла је заклонила Берим. Спустила се готово до Превије.

На Превији (1297 мнв)

На Превији (1297 мнв)

Због безбедности планинара доносимо одлуку да се не иде уз Криви пут, већ да се крећемо путем ка Црном кршу (1621 мнв), чиме бисмо заобишли више делове планине и густу маглу, а којим бисмо избили на планирани гребен Мокре Горе у правцу манастира Црна Река. Испред Црног врха смо ушли у маглу, која нас је пратила све до манастира. Ускраћује нам најављене и очекиване погледе ка Рогозни, Копаонику, Голији, Чемерну, Радочелу. Према највишим врховима Мокре Горе, према Хајли. Но, и поред тога видим осмех на лицима планинара. Они уживају у чарима планинарења и по оваквом времену.

Мечито

Мечито

На гребену Мокре Горе

На гребену Мокре Горе

На гребену Мокре Горе

На гребену Мокре Горе

Ливадско цвеће Мокре Горе

Ливадско цвеће Мокре Горе

При крају  стазе спуштамо се ка манастиру Црна Река. У том делу густа магла остаје изнад нас. На тренутак нам се пружа поглед ка Рогозни, долини Ибра, путу за Нови Пазар.

На избегу изнад манастира

На избегу изнад манастира

Крст на стени изнад манастира

Крст на стени изнад манастира

Манастир Црна Река

Манастир Црна Река

Силазимо до манастира Црна Река, прилепљеног на окомитој стени попут ластавичјег гнезда. Налази се на тромеђи општина Тутин, Нови Пазар и Зубин Поток у клисури истоимене реке, а до њега се стиже висећим дрвеним мостом, који броди уску дубоку клисуру. Црква манастира је изграђена у пећини највероватније у 13 веку.  Оснивач првог црноречког општежића био је Свети Јоаникије Девички, који је свој подвиг довршио у непроходним шумама Дренице, у подножју јужне стране Мокре Горе. У периоду од 1687 – 1696 године, од налета туских хорди у овај манастир склоњене се мошти Стефана Првовенчаног и драгоцености манастира Студеница. И српски хришћански светитељ Преподнобни Петар Коришки једно време се склонио у манастир Црна Река. Живео је у 13 веку. Преминуо је у дубокој старости у својој пештери Кориши код Призерна.  Касније је остатак моштију светог Петра Коришког пренет тајно у Црну Реку, где се и данас налазе. Имају исцелитељске моћи.

Пред манастиром Црна Река

Пред манастиром Црна Река

Пред манастиром  Црна река

Пред манастиром Црна река

Иконосстас цркве у пећини манастира Црна Река

Иконосстас цркве у пећини манастира Црна Река

Прешли смо стазу гребеном Мокре Горе дужине око 23 километара, са успоном од око 900 метара, за 7 сати и 30 минута. Асфалтним путем и старом пешачком стазом спуштамо се коритом Црне реке до улаза у село Рибариће, где нас чека аутобус.

Црна Река испод манастира

Црна Река испод манастира

Враћамо се Долином краљева ка Шумадији. Препуни утисака са овог похода. Помало незадовољани због временских неприлика које су нам ускратиле потпун ужитак у Ибарском Колашину. Сви смо се сложили: Ето разлога да у што скорије време поново одемо тамо.

Текст и фото: Жарко Продановић

Advertisements
Категорије:Извештај са акције
  1. Rade
    20. јун 2014. у 19:55

    Zarko,napisao si veoma lep izvestaj sa akcije a fotografije docaravaju kako ste doziveli ovu planinarsku avanturu.Zao mi je da nisam mogao da vam pravim drustvo i da uzivam kao i vi u ovim predivnim prirodnim lepotana nase Sebije.Sve pohvale sa moje strane za iscrpan i sveobuhvatan izvestaj.Mislim da bi se i drugi vodici mogli ugledati na tebe po pitanju pisanja izvestaja sa izvedenih akcija naseg kluba.

  2. Milica
    27. јануар 2015. у 22:32

    Odlično napisan izveštaj i jako inpirativan. Sve pohvale.

  3. Milica
    30. јануар 2015. у 12:07

    Ovo je divno opisano i fotosi su odlični. Doživela sm vrlo plastično vaše planinarenje. Nešto slično bi mogle i turstičke agencije da nude . Mi u Vojvodini smo preplavljeni ponudama za madjarske banje , a toliko istorije i nestvarne lepote tu nedaleko od nas u našoj lepoj zemlji. Hvala za čas istorije i geografije..

  1. No trackbacks yet.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: