На пут смо кренули аутобусом испред крста у центру града (традиционално место окупљања крагујевчана) тачно у пет сати и  петнаест минута.

Прву данашњу паузу за право разбуђивање уз јутарњу кафу за добро расположење имали смо у ресторану „Баја“ у непосредној близини Пожеге на путу за Ужице.

После краћег одмора крећемо на пут за Црвени Вир преко Ужица и Биоске где  стижемо у осам сати и четерес пет минута,ту нас је сачекао добар наш познаник и пријатељ Радован Томић – Тома који je још раније изразио жељу (кад је сазнао за ову нашу планинарску акцију) да нам се придружи и буде наш домаћин.

Старт акције је у тачно у девет сати и одмах крећемо путем где су некад биле шине- воза Ћире-уског колосека,који прављен 1928 године а шине су скинуте 1972 године,кад је и укинут воз Ћира.

После пар стотина метара улазимо полако у клисуру рекеЂетиње и ту на опште задовољство учесника акције наилазимо на први тунел који је дуг 54 м, било је врло пријатно кроз њега ићи јер је ту  је била дивна хладовина,још  утисци од првог тунела нису прошли а наишли смо на други тунел који је дуг 125 м.и овај тунел пружа задовољство пријатне хладовине,коментари планинара још нису били завршени о утску пролаза кроз  други тунел а већ стижемо пред трећи тунел који је дуг 230 м.и овом тунелу је видљивост смањена зато што он у себи има кривину-завој и могу рећи да је било право задовољство и уживање кроз њега ићи, пријатна хладовина са помешаним светлима ручних батерија чинила је амбијент одличним за утисак који ће се памтити са данашње акције.

На самом завршетку клисуре реке Ђетиње  а испред великог каменог усека кроз који је пролазила пруга уског колосека наишли смо на један леп  железнички камени мост који врло ппоносно стоји и пркосно  одолева зубу времена који покушава да га нагризе.

По изласку из клисуре испред нас се указала дивна али овом овогодишњом сушом осушена  креманска  пољана,ту  недалеко од моста је и кућа нашег данашњег домаћина Томе који нас свраћа на кафу и чашу хладне воде са ратлуком.

Ту у дворишту нашег домаћина Томе  налази се једна Брвнара прављена на подруму који је зидан од камена а кров покривен боровим краћим даскама тзв.подлачцима (типична градња за овај крај у нека прошла времена) саграђена је давне 1896 год. и што је посебно итересантно на њој ништа није рађено како је саграђена изузев што су зазидана једна  улазно-излазна врата јер је направљена са двоја улазно-излазна врата, и кућа је у стварно добром стању,мада се виде трагови бојевих глава од граната којим је гађана у неким прошлим ратовима.

Путем старе пруге који је обрастао  листопадним дрветом са обе стране и прави нам хладовину стижемо на стару железничку станицу.  Да је ту некад била железничка станица види се по напису на старој згради управе железнице уствари по згради у којој су биле канцеларије шефа станице као и другог железничког особља и зграда за железнички магазин а све остало је покривено асвалтним магистралним путем за Ужице односно Мокру Гору,ту у непосредној близини се налази мали врло занимљив етно парк који је послужио нама планинарима да мало уживамо и да се сликамо за лепо сећање и успомену.

Пут од Кремана па  преко креманске Кадињаче,Шанца,Вајзовина и Буганове Баре до Хотела Оморика на Калуђерским Барама где нам је и био циљ акције  смо савладали без неких већих проблема уз обавезне одморе у хладовини четинара на које нас приморавала баш велика врућина.Да, врућина јесте била али ипак благи поветарац који нас је пратио сво време помогао нам је да данашњу топлоту-врућину а самим тим и пут лакше савладамо.

На Калуђерске Баре задња група планинара стиже око 16 часова,а они са мало бољом кондицијом су мало раније дошли,али сви здрави и добрим расположењем  дошли на место завршетка данашње акције са позитивним и помало уморним вибрацијама.

Од тренутка доласка на  данашње одредиште па до осамнаест часова биле су    слободне активности,неко се одмарао на ,,тепх”ливади-трави,неко се мало још прошетао трим стазом која је  дуга 1950 метара,неко нашао и дрга задовољства одмора.

Пут за Крагујевац са Калуђерских Бара нас је водио преко места Кремана, где смо посетили Етно кућу или Спомен кућу или Дом пророка Тарабића која се налази поред пута за Кремна. Ту нас је чекао г-дин Драган Пјевић (иначе власник ове куће) где нам је одржао једну краћу трибину о пророцима Тарабића, а уједно се имало шта и видети, као нпр. краљ у бурету, то је уствари био истинит дгађај како је краљ превезен у бурету а да га тадашња гранична полиција није открила итд…..

Око пола седам седамо у аутобус испред Дома пророка Тарабића и стижемо  у град Крагујевац око пола једанаест (увече), на моју радост лично мислим  да је акција успела а и уз констатацију  свих  актера данашњег планинарења да су задовољни проведеним даном на планини Тари.