Постоје три основна нивоа еколошке свести: почетни, средњи и виши.

Почетни ниво еколошке свести одликује уздржавање од предузимања сопствених аката којима се загађује околина. То пре свега значи да не бацамо отпатке по тротоару, нити остављамо смеће где нам падне на памет, већ отпад  (претходно разврстан – кад за то постоје услови) одлажемо у контејнере, канте за смеће и друга за то предвиђена места.

Експанзију почетног нивоа еколошке свести прати потреба за активним друштвеним ангажовањем у сфери екологије па се средњи ниво еколошке свести одликује спремношћу да се учествује у активностима на чишћењу животне средине. Средњи ниво еколошке свести представља активан однос на очувању здраве животне средине у смислу улагања времена и енергије у рад на отклањању последица неодговорног понашања других људи према средини у којој живе.

Временом ентузијазам опада, јер упркос свом личном ангажовању, неодговорних људи је и даље толико много да се интензитет загађења животне средине не смањује. Зато се у даљем развоју еколошке свести фокус од других полако окреће ка сопственој личности и, што на први поглед може да изгледа парадоксално: од чињења ка нечињењу, па тако виши ниво еколошке свести подразумева промену сопствених животних навика одн. начина живота. Као што видимо процес развоја еколошке свести је цикличан. Тако, исто као и почетни, и виши ниво еколошке свести карактерише уздржавање. Али док се на почетном нивоу еколошке свести уздржавање односи на уздржавање од предузимањa сопствених аката којима се директно загађује околина, дотле се на вишем нивоу еколошке свести уздржавање односи на уздржавање од предузимањa сопствених аката којима се подстичу други да загађују околину. Разлика је и у томе што је код почетног нивоа еколошке свести уздржавање у вези са загађивањем околине које је очигледно (амбалажа од чипса, пластична флаша, лименка од пива), док су на вишем нивоу еколошке свести развијене способности дубљег увида, па се заштита животне средине остварује у односу на ствари или активности за које није очигледно да негативно утичу на чистоћу животног простора. Такође на вишем нивоу еколошке свести не мењају се било које навике, већ животне навике тј. оне навике којима се задовољавају животне потребе.

Један од значајнијих показатеља да је особа на путу ка вишем нивоу еколошке свести је одвикавање од пушења. Пушач постаје свестан да се димом као продуктом пушења директно загађује ваздух; да филтери постају смеће, а да би се обезбедила хартија у коју је увијен дуван морају сећи стабла. Поред тога, сваки просечан пушач годишње попуши који ар дувана; неколико десетина таквих читаво јутро (нешто више од пола хектара). Замислите колика би корист била кад би се на површинама на којима се гаји дуван гајиле житарице и поврће. Не само да би се обезбеђивале веће количине хране, већ би она због богатије понуде била јефтинија.

Промена начина исхране и навика везаних за њу готово је известан знак да је у развоју еколошке свести достигнут виши ниво. На планети Земљи живи неколико милијарди животиња које се гаје да би се обезбедило месо за људску исхрану. Те животиње морају сваки дан да једу. Дакле, за исхрану свих тих животиња потребно је обезбедити енормне количине хране. За тако нешто потребно је обрадити на милионе хектара обрадивог земљишта како би се обезбедило довољно кукуруза, луцерке, детелине, сирка (чак се и коров узгаја) и другог крмног биља. Све то изискује потрошњу горива фосилног порекла (тј. енергије из необновљивих енергетских извора), а нус продукт су огромне количине издувних гасова којима се загађује ваздух. Коришћење вештачких ђубрива, хербицида, пестицида је прича за себе. За исхрану тих животиња потроши се више хране него што би се потрошило кад би се у исхрани људи месо заменило житарицама, воћем и поврћем. Простије речено, домаће животиње дневно поједу више хране него људи. То даље значи да кад домаћих животиња које се гаје да би се за људску исхрану обезбедило месо не би било, онда би, како би се недостатак меса у људској исхрани надокнадио, требало обрадити мање површине обрадивог земљишта но што су то површине обрадивог земљишта које се обрађују да би се обезбедила храна за животиње. Непосредна последица овог би било мање загађење издувним гасовима, вештачким ђубривом, пестицидима, хербицидима и др., али то није све. Свих тих неколико милијарди животиња непрестано дише. То значи да се у атмосферу ослобађају милиони кубних метара угљендиоксида којих не би било кад не би било тих животиња. Дисањем ове животиње једнако доприносе загревању планете и стварању ефекта стаклене баште колико се то чини и издувним гасовима аутомобила. Међутим, крајњи ефекат загађења који чине ове животиње већи је од оног који се постиже у саобраћају. Разлог су загађења воде, ваздуха и земљишта која настају у процесу индустријске прераде меса. Пре свега потребно је потрошити гориво ради допремања животиња од фарми до кланица. Али то није главни извор загађења везано за обезбеђење производа од меса. Сваки дан се из кланица у водотокове испуштају хектолитри крви и других телесних течности и то је највећи извор загађења везан за кланичну делатност – поготово имајући у виду да се за испирање поменутих телесних течности користе велике количине чисте воде која се у овом процесу прља и тако прљава испушта у животну средину. Такође у процесу распадања и труљења на стотине тона изнутрица и других делова животињског тела који се не конзумирају, нити користе у друге сврхе, стварају се и ослобађају гасови којима се загађује ваздух (ни спаљивање овог отпада нема благотворан утицај на чистоћу ваздуха). Земљиште на коме се таква врста отпада одлаже не може се користити у друге сврхе. Све ово није очигледно када се погледа на комад шунке или колутић кобасице, али на вишем нивоу еколошке свести схвата се да се уздржавањем од исхране месом доприноси смањењу потражње за овим производом, те да се услед тога смањује потреба за узгојем животиња чије је месо намењено људској исхрани, па се на тај начин доприноси смањењу свих фактора загађења животне средине који су последица овог вида сточарства и прерађивачке индустрије.

Развој еколошке свести део је процеса унутрашњег раста и сазревања. Он се не може ни преузети ни наметнути споља. У том смислу је преглед нивоа еколошке свести у овом чланку дат само ради оријентације; тек да би се боље разумело где се неко налази и куда може да стреми. За резултате је, међутим, потребан упоран рад на себи. При свему томе ни од ког се не очекује да се жртвује угрожавајући своје здравље нити то било ко треба да чини. За почетак, довољно је постепено(!) морално и телесно ојачати толико да се, после извесног времена, без непријатности или здравствених поремећаја могу испоштовати правила СПЦ о посту (четири вишедневна, среда и петак). Већ тим постигнућем би био дат немерљив допринос очувању животне средине.

др Синиша Варга

Биљана Маџарев Варга