Други дан нашег боравка на Сопотници био је резервисан за кружну туру по Јадовнику. Стазу сам осмислио комбинујући два трека која сам нашао на нету и спојио их од Јавора до Орловаче. Кренули смо рано ујутро, јер нас је чекао дуг пут а хтели смо и да избегнемо врућину која је прогнозирана за тај дан.
Почетак стазе нам је био на мосту испод највећег водопада на Сопотници, одакле смо кренули већ познатом стазом од претходног дана. Јутарња свежина нам је омогућила да се лакше крећемо и за пола сата смо били надомак Челине. Стаза је означена, па у комбинацији са треком који смо учитали у ГПС уређај, није било проблема да се прати.
Рано јутарње сунце је правило дивне сенке и осветљавало врхове изнад кањона Лима, тако да је било доста прилика за добру фотографију. Трудио сам се да идемо што више ободом Јадовника како би уживали у погледу ка узвишењима испод нас. Са главног пута ускоро смо скренули лево пратећи било према платоу Јадовника. Добијајући на висини ширили су се и видици, тако да смо све више уживали у панорами околних предела. Ускоро излазимо на плато Јадовника испод Валенице, одакле идемо све ободом ове простране планине која представља благо заталасану висораван.
Већ на Савином кршу наилазино на једну издвојену стену у облику нишана, која нас је просто мамила да се попнемо на њу и да се сликамо. Дуго се задржавамо на том интересантном месту и уживамо у погледу. Следе све лепши и лепши видици.
Идемо ка Вранића стијенама, оштро одсечене литице високе стотинак метара. Наравно да све време пратимо ивицу те литице и одушевљавамо се видицима који се пружају са ње. Испод саме литице су бачије, а нешто ниже куће села Доњи Страњани и два врха Коњска глава и Подвизд.
Фотоапарати неуморно бележе мегабајте ове лепоте, која се ипак не може тако верно пресликати у дигитални облик. Уживање на лицу места у овим пределима је нешто незаменљиво. Нерадо се одвајамо од ових лепих призора и хрлимо ка новим.
Пут нас води преко једне удолине Метаљка, на којој смо нашли извор питке воде. Ту су и корита за напајање стоке, што је добар знак да се овде вода може готово сигурно наћи. Хладна, свежа вода нас је окрепила. Допунили смо наше резерве воде за сваки случај, јер смо имали нека непријатна искуства на претходним акцијама.
Ускоро са ове ливаде излазимо на Бродарево поље и у даљини се назирао врх Јавор, наше крајње одредиште у овом смеру. Уз пут наилазимо на једино стадо оваца и коза, који су изгледа права реткост на овој планини, а хране има у изобиљу. Свуда око нас се простиру непрегледни пашњаци са теписима разноразног биља и права је штета да се овакво богатство не користи. Сточара је изгледа све мање. Поздрављамо се са њима и ускоро крећемо на успон ка Јавору.
Јавор је најјужнији део Јадовника и са својих 1705 мнв, један је од највиших врхова. Са највишег врха добро је продужити још педесетак метара и доћи до стмог одсека одакле је фантастичан поглед на Суседну Ревушу и интересантну долину испод Јавора. Када је добра видљивост одавде се вероватно виде врхови ка суседниј Црној Гори.
Ми смо дуго седели и опијали се лепотом призора испред нас. То су тренуци када осетиш да си једно с природом, да си њен саставни део и то осећање те потпуно обузима. Довде смо стигли пре поднева око 11 сати и сада нас чека наставак пута преко висоравни кроз благо заталасану површину и вртаче ка следећем врху – Орловачи (1708 мнв).
До Орловаче се пробијамо између вртача и кречњачких стена кроз травнате оазе и убрзо ето нас на врху. Одавде пуца поглед скоро на цео Јадовник. Сви врхови који се уздижу са висоравни Јадовника видљиви су одавде. Испред нас непрегледно пространство Јадовника. Зелени, бујни пашњаци прошарани кречњачким камењем. На највиши врх Јадовника – Катунић (1733 мнв) нисмо могли да идемо из многима познатих разлога, али то ништа не умањује лепоту ове акције.
Са Орловаче идемо ка другом врху, који је насупрот Козомора једног од издвојених врхова Јадовника. Одавде пуца поглед ка Милошевом долу и Ћетаници. Сада је сунце већ упекло па надаље пратимо стазу која иде ободом Јадовника кроз ретку шуму, тражећи мало хладовине. Можда је требало да идемо гребеном оближњег врха, одакле би видик био сигурно лепши, али нас је хладовина више мамила. Ту смо направили и мали одмор у хладовини, што нас је добро окрепило.
Пут нас даље води преко висоравни и пашњака на којима, нажалост, осим нас никога није било. Долазимо до узвишења Партизански гроб где се одмарамо поред једне брвнаре, а онда настављамо пут ка Малом Јадовнику одакле почиње предео са шумом. Крећући се шумским путевима уживамо у хладовини високих смрча и на оближњем извору освежавамо се леденом водом. Ловци овде праве високе чеке и хранилишта за дивљач, а наишли смо и на клопку за вука – као у филму „Вук самотњак“.
До Сопотнице идемо све време шумским путевима пролазећи поред Црвених стена. Планирани обилазак изворишта Сопотнице остављамо за неку другу прилику. Ово су предели које свакако треба посећивати више пута и које треба натенане истраживати и у њима уживати.
Испред водопада заокружисмо 27 километара пешачења и закључисмо да је вредело! Када се следећи пут буде организовала акција у ове пределе – не оклевајте. Нећете се покајати.
Погледајте још фотографија на: http://picasaweb.google.com/pekgora/KruznaStazaPoJadovniku#
Дејан Милошевић
"ГОРА" 
Грехота би била да ово није остало забележено.
Уживам у читању и гледању фотографија…и мислим како је то било уживо. Па макар и по несносној врућини.