Почетак > Извештај са акције > Са зимског успона на Трем

Са зимског успона на Трем


Велики снег који нас је сачекао тог јутра није обећавао успешну акцију. Успон на Трем у овим условима био је прави испит издржљивости и снаге воље. Срећом, већина нас од 21, колико нас је пошло на акцију, успешно се попела на највиши врх Суве планине, Трем (1810 м).

Да би стигли на време, када је планирано отварање акције у 6:30, морали смо да кренемо врло рано из Крагујевца, већ у 2:30. Захваљујућу договору са љубазним аутопревозником (Војо Продановић) који је обишао цео град да би нас покупио, на време смо смо сви били у минибусу и већ у 3:30 смо напуштали Крагујевац. Снег нас је пратио све до Нишке бање, када је ослабио и по доласку у Доњи Душник није га ни било, осим старог снега који је био влажан.

Скупили смо се испред школе, где је била група планинара који су дошли претходног дана и ту преноћили. Кратко поздрављање са познаницима и пријатељима са претходних акција, кратка најава почетка акције и ево нас на путу ка Сувој планини и Трему. Пролазимо кроз Доњи Душник поред старих кућа и воденица, у којима се понегде чује окретање воденичног точка. Убрзо стижемо до Горњег Душника и код рибњака скрећемо ка Сувој планини. Улазимо у прави зимски пејзаж, стазом која води поред оближњег брда, кога заобилазимо да би ускоро стигли до првог одморишта где је домаћин припремио чај за окрепљење пред успон. Нажалост били смо међу првима, па чај није био још готов, али смо га зато попили у ловачкој кући, даље на стази пред почетак успона.

Стаза од ловачке куће води стрмо кроз шуму. На моменте се кроз ретко растиње указују лепи предели испод нас тако да можемо да сагледамо пут којим смо дошли из долине. Стаза ускоро излази из шуме и наставља равно према Девојачком гробу, седлу између два врха Трема и Соколовог камена. Већ ту наслућујемо шта нас чека на путу према врху. Непосредно испод седла почиње линија где улазимо у маглу и јак ледени ветар. Надаље је успон био прави подвиг. Ледени ветар дува право у лице и носи залеђени снег који немилосрдно удара. Планинари се већ полако разбијају у мање групе и појединце који се са муком пробијају ка врху. Пролазимо поред саме ивице гребена Суве планине и уочавамо у магли снежне стрехе које су се надвиле над провалијом: права опасност за непажљиве планинаре. Тешко се пробијамо кроз снег и мећаву, ћутке, свако са својим мислима. Ја сам на моменте помишљао да управо доживљавам бар део оних напора као и алпинисти при успону на највише светске врхове. То ме је некако бодрило да дам све од себе и да истрајем до врха.

Свака блажа падина давала је лажну наду да је врх близу, али њега никако нема. Ускоро су у супротном правцу почели да пролазе планинари који су се међу првима попели на Трем, па је то била нада да је врх близу и подстрек да се истраје. На врху, око камена који је прекривен наносима снега, у снежној олуји, окупљају  се планинари. Нема много коментара. Сви се журе да направе по коју фотографију, окрепе се неким слаткишем који ће им дати додатну енергију и ужурбано крећу наниже, сада већ уморни од успона.

Силазак није нимало лак. Ледени ветар баца у очи иглице снега и свако ко је без наочара са муком гледа испред себе на стазу. Уморне ноге клецају и пропадају у дубок снег крај стазе уз коју ка врху напредује још планинара. Пролазимо једни крај других без речи. Они који се пењу не долазе до даха од великог напора, а они који силазе, залеђених образа и усана тешко да могу нешто да прозборе. Сви су се усредсредили на своје кретање да би се безбедно попели или спустили низ ледену стазу.

Као и сваке године на овим акцијама се појаве и неки „чудаци“: пењу се у трегер мајци и онако помодрели не одају баш утисак да су нормални. У оваквим условима од великог значаја је добра планинарска опрема. Наш колега Иван је на својој кожи осетио губитак једне рукавице: замало да добије промрзлине.

Долазак до Девојачког гроба радује због чињенице да ту престаје да дува ледени ветар, па силазак постаје нешто лакши, али нимало наиван, сада због клизаве стазе коју су углачале ноге многих планинара. Све до Доњег Душника нас прати ситан влажан снег и полако натапа наше јакне, тако да смо сви били добро натопљени. Пресвлачимо се у комбибусу и одлазимо до фабрике „ЕЛИД“ где нас чека топли пасуљ који нас је окрепио после овако напорног дана.

Од других планинара чујемо за несрећу која се догодила на стази. Овакве акције дефинитивно носе дозу ризика коју сваки планинар мора да прихвати. Важно је да знамо границе својих могућности и да рационално доносимо одлуке на стази. Треба да смо свесни свих опасности које могу да нас задесе у планини и да смо довољно пажљиви да те опасности избегнемо.

У варошици се пре поласка частимо пивом за опуштање и у 17 сати крећемо уморни натраг за Крагујевац. Бача и Благоје отпеваше неколико песама колико да нас „успавају“ и зачас ево нас код својих топлих кућа, до којих нас наш добри Војо довезе.

Дејан Милошевић

Ево фотки на нашој фотогалерији.

Advertisements
Категорије:Извештај са акције
  1. Нема коментара.
  1. No trackbacks yet.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: